Kako je biti mama koja ne čuje, i nosi svoju bebu

Nedavno sam na Facebooku naletela na video gluve mame koja nosi svoju devojčicu u marami na leđima i komunicira s njom zahvaljujući znakovnom jeziku (video je dodat niže u tekstu). U isto vreme sam se raznežila i rasplakala, jer ja sam dete gluvog(*) tate i mame koja slabije čuje, i iz ličnog iskustva znam koliko komunikacija između ljudi od kojih makar jedna osoba ne čuje može biti problem ukoliko se međusobno ne vidite.

Odmah sam joj poslala poruku preko njene Facebook stranice (klik će je otvoriti u novom prozoru) i pitala je da mi ispriča svoju priču, koju bih tako rado podelila na svom maternjem jeziku. Kao što vidite, prihvatila je moj poziv i zaista brzo mi poslala odgovore. Toliko me je oduševila svojom pričom, i željom da podeli moj tekst čak i na srpskom, da sam prvo objavila englesku verziju (ako imate prijatelje na engleskom govornom području, pošaljite im taj tekst na čitanje).

Elenina priča jednostavno mora biti ispričana, i podeljena. Sigurna sam da ćete to i sami shvatiti nakon čitanja.

Nisam očekivala da osetim razliku između gluve majke i onog što vidimo u medijima

Počni priču, molim te, svojim predstavljanjem – da li si rođena gluva; koliko ti je stara beba; da li si počela da je nosiš čim se rodila ili nešto kasnije; da li imaš sertifikat savetnice za nošenje; bilo šta drugo što smatraš važnim:

Zdravo! Moje ime je Elena Ruiz, i ja sam gluva, latino, i nosim svoju bebu (u originalu, na engleskom jeziku postoji termin babywearer – onaj koji nosi bebe, mi odgovarajući, za sada, nemamo; prim. aut.). Moj maternji jezik je američki znakovni jezik (eng. American Sign Language, skraćeno ASL), i uprkos tome što većina moje porodice ne zna ASL, to je jezik koji koristim u komunikaciji sa prijateljima, zajednicom i svojom 11 meseci starom devojčicom. Moja beba je ono što zovemo dete gluvih roditelja (eng. child of deaf adults, skraćeno CODA), jer ona čuje, ali raste u okruženju gluvih i njen prvi jezik je znakovni jezik. Njen otac dolazi iz gluve porodice, i postoji mogućnost da će i ona kasnije u detinjstvu ili periodu adolescencije postati gluva.

Slike: kolaž 12 različitih fotografija na kojima Elena nosi beby N, od “pouch” marame, preko elastične, njihove prve tkane, te različitih položaja nošenja napred i na boku, a završava se sa nekoliko fotografija nošenja na leđima.

Kada sam postala majka, nisam očekivala da osetim koliko se zaista razlikuje iskustvo gluve majke od onoga što mislimo ili vidimo u medijima. Moja beba je mnogo volela da se nosi i nije želela da leži sama dugo, i nije mogla da se uspava niti da spava sama. Zajedničko spavanje je postalo najprirodniji i najsigurniji način za mene da brinem za svoju bebu tokom noći, i ja sam prosto razvila intuiciju da se probudim kada sam bila potrebna bebi, iako je ne čujem. Osetila sam njene pokrete, ili sam se jednostavno budila zbog nekog unutrašnjeg osećaja.

I pored “neslavnog” početka, nije odustala od nošenja

Kada sam bila trudna, moja dobra prijateljica, takođe gluva i latino, insistirala je da uzmem Moby (brend elastičnih marama, prim. aut.), ring sling, i da pogledam i ostale nosiljke. Priznajem da je tada nisam shvatala previše ozbiljno, i nisam bila posebno zainteresovana za nošenje. Dobila sam nasleđenu maramu, i isprobala sam je prvi put kada je beba bila stara samo jednu nedelju. Pokušavala sam gledajući YouTube video uputstva i upustva koja sam nalazila na internetu – i svuda sam nailazila na važnu stavku sigurnog nošenja “slušajte disanje svoje bebe”. Odmah sam osetila nesigurnost i uplašila sam se da neću moći da nosim svoju bebu. Izvela sam je u kratku šetnju, i sve vreme sam buljila u nju, gledala svaki njen udisaj, i bila užasno nervozna zbog brige. Bila sam tako nesigurna da li da uopšte nastavim dalje da je nosim. Nekoliko nedelja kasnije, isprobala sam Moby, i ponovo naišla na temu “disanje beba”. Zamotala sam je, ali ona se pobunila i nije htela da prestane da plače. Odmotala sam maramu, ali nisam odustala, isprobavala sam još nekoliko puta, i koristila maramu sporadično.

Kada je beba bila stara 6 nedelja, nekoliko drugih gluvih mama me je pozvalo na okupljanje sa temom platnenih pelena. Na tom događaju sam videla druge mame čije su bebe bile savršeno umotane u marame i bila sam oduševljena, odmah su me privukle. Pitala sam ih da mi pokažu kako se to radi, i komunicirale smo preko prevodioca za znakovni jezik. Nažalost, nisu bile prijateljski nastrojene, nisu htele da mi posvete pažnju, niti su bile strpljive. Ipak, kupila sam tada svoju prvu maramu i otišla kući da vežbam – i tako sam razvila ogromnu ljubav prema motanju i nošenju beba, i nikada se nisam pokajala zbog toga!

Nisam zvanična savetnica za nošenje sa formalnim iskustvom, ali često tražim uputstva i pomoć onih koji rade sa Babywearing International (američko udruženje za nošenje beba, prim. aut.). Još uvek čekam da vidim da li će mi biti omogućeno da polažem za sertifikat uz pomoć prevodioca za znakovni jezik.

Slika: Elena je unutra, vidi se dnevna svetlost, nosi bebu na leđima, čvor je “double hammok” vezan u visini ramena, u marami svetlih veselih boja, sa dezenom uglastih figura. Beba se igra Eleninim uhom.

Predrasude i prepreke su svuda oko nas

Kako ljudi reaguju kada vide gluvu mamu koja nosi bebu? Da li misle da ti je teže zbog toga što si gluva?

Srećem se sa predrasudama i preprekama od bukvalno prvog dana od kako nosim bebu. Imala sam sreću da sam razvila odličnu vezu sa svojim lokalnim udruženjem za nošenje dece, i sa vođom grupe koja je uvek bila spremna da radi više sa mnom, pomažući mi da razvijem veštinu nošenja. Ovo, u kombinaciji sa gledanjem uputstava Wrap You In Love (biće otvoreno u novom prozoru), vloggerke (kombinacija reči: video i blog, prim. aut.) koja stalno objavljuje nova video uputstva, pomoglo mi je da naučim da vezujem marame. Nadam se da će više vloggera razmotriti opciju dodavanja tekstualnog prevoda na svoje video snimke, jer drugačije većina uputstava nije dostupna – ovoj e razlog zbog kojeg sam i započela Wrap in ASL (Umotani u američki znakovni jezik, slobodan prevod sa engleskog).

Imala sam bezbroj čudnih situacija kada su mi u javnosti prilazili dok sam nosila bebu u marami, jer postoji prepreka u komunikaciji. Ipak, ova iskustva me inspirišu da budem otvorenija o tome da sam gluva mama, i da neprestano komuniciram na znakovnom jeziku sa bebom u javnosti, da damo drugima do znanja da smo “znakovna porodica” i da koristimo drugačiji jezik, u drugačijem modalitetu. Sada to vidim kao način da proslavimo svoju različitost!

Pročitala sam ranije, a i ovde si spomenula, da si preispitivala svoju odluku da nosiš bebu pre nego što si uopšte i počela, ali za mene – a kao dete gluvog oca i majke koja slabije čuje, i te kako razumem “Svet tišine”, još mi se strašnijim čini da i pomislim na to da je beba u svom krevetiću, a ti nisi u mogućnosti da čuješ da li ona diše, jedino možeš da posmatraš kako joj se pomera grudni koš. Meni se čini da je nošenje beba rešenje kako prevazići strah da nećeš čuti disanje, jer kad nosiš bebu sve vreme osetiš kako diše.

Kada sam ostavila po strani “fonocentrični” pritsak koje društvo ima – preterano oslanjanje na slušanje i govor – dozvolila sam sebi da pažnju posvetim vizualnim, gestovnim, taktilnim i intuitivnim znacima. Ovaj proces mi je pomogao da prihvatim sebe kao gluvu osobu i kao gluvu mamu, i da cenim i poštujem ono što sam zaista, bez potrebe da prihvatim očekivanja društva da je biti čujuć bolje od biti gluv.

U razgovoru sa drugim gluvim mamama, šta se često ponajvlja kao njihov najveći strah? Kako im pomažeš da ga savladaju?

Kod njih vidim istu borbu kao i kod sebe, zbog pretpostavke drugih – posebno čujućih – da je veća verovatnoća da ćemo biti “loše majke” zbog toga što ne čujemo zvučne signale. Ili zato što imamo manji pristup informacijama i mogućnostima u vezi sa brojnim aspektima materinstva. Jedna stvar koja me iznova šokira je da se brojne gluve majke plaše da će im bebe biti oduzete. Ovo je ekstreman slučaj, ali se dešava! Često se sumnja u mogućnosti gluvih roditelja da budu dobri roditelji samo zato što su gluvi. Ovo je još jedan razlog zašto sam odlučila da pokrenem Wrap in ASL – da bi postojao trag na internetu o gluvim roditeljima, o tome kako doprinosimo različitim pristupima roditeljstva, a ne da nismo sposobni da budemo dobri roditelji samo zato što ne čujemo. Nadam se da sam pozitivna predstavnica prvenstveno tih roditelja, ali i svih roditelja i staratelja uopšte.

Vodite računa o svim ljudima oko sebe

Koristila si brojne nosiljke i marame do sada, koja ti je omiljena? Da li imaš i omiljeni brend možda?

Moja prva ljubav su marame, ali zaista uživam i u ring slingovima, nosiljkama sa kopčama, a od nedavno sam počela dosta da koristim i bucklebu (onbuhimo, japanska tradicionalna nosiljka bez pojasa, ali sa kopčama, prim. aut.)! Do sada nikako nisam uspela da savladam mei tai, a tu su takođe i druge tradicionalne nosiljke koje još nisam isprobala, ali bih volela, posebno zbog toga što  sam zaista počela da poštujem nošenje dece jer sam Latina, znajući da su moji preci radili to isto.

Gajim veliku ljubav i poštovanje prema Soul Slings, poreklom iz Indije – vlasnici i predstavnici kompanije su srdačni, rado pomažu i puni su entuzijazma, a proizvodi su im nebeski.

Trenutno sam Tekhniteer (brend ambasadorka kompanije Tekhni), a to je još jedna kompanija kojoj se divim zbog njihovog truda da učine nošenje dece pristupačnim svojim različitim izdanjima, kao i zbog odličnog dizajna i materijala koje koriste u izradi svojih marama.

Cari Slings je kompanija draga i bliska mom srcu, zbog njihove kreativnosti i jedinstvenosti dizajna njihovih marama.

IndaJani mi je dugo vremena već favorit, zbog toga što im je sedište u Meksiku, zato što prodaju tradicionalne rebozo marame, kao i mnogih drugih stvari.

Primetila sam da na Facebooku svaku objavu fotografija i video klipova prati i opis šta je prikazano na njima – pretpostavljam da je to zbog gluvo-slepih? Koliko mama i tata poznaješ koji su gluvi i slepi ili gluvi sa hendikepom(**), a nose svoju decu? Koje su najveće prepreke sa kojima se oni susreću? Da li dobijaju pomoć od savetnica za nošenje?

Nastojim da pružim opise fotografija, pismene prevode i opise video snimaka na svojim objavama. Zaista vodim računa o svojoj zajedinici i gluvima, gluvo-slepima i gluvim osobama sa hendikepom, te osobama sa teškoćama sa sluhom. Prepreke u pristupu svemu deo su i moje i svakodnevnice svih drugih gluvih. Imala sam sreću da sam rasla uz majku koja je bila istrajna u tome da uvek imam pristup pismenom prevodu na svakom televizoru ispred mene. Školovanje i posao su oduvek borba, jer radite sa prevodiocima znakovnog jezika čije veštine nisu iste. Iz svih ovih razloga jasno mi je da ako želim za sebe lakši pristup svetu moram da dam svoj doprinos u tome da učinim svet dostupan i drugima, a kao gluva osoba koja vidi težim tome da pružim bolji pristup zajednici gluvo-slepih, i drugima.

Fotografija: Elena stoji u učionici, držeći belo – svetlo sivu dugačku maramu na obeleživaču sredine, dok je 4 učenice posmatraju dok drže lutke. Beba N puzi i hvata se za novu jedne od studentkinja u donjem desnom delu fotografije.

Jedna sam od administratora Facebook grupe namenjene isključivo gluvima, gluvo-slepima, gluvima sa hendikepom i osobama sa teškoćama sa sluhom koji nose svoju decu, a koja broji preko 150 članova, ali znam da ih ima mnogo više! Trudim se da organizujem lokalne susrete sa svojim gluvim prijateljima koji nose decu, i želim da radim sa gluvo-slepima i gluvima sa hendikepom (npr. onima koji koriste kolica kao pomagalo, onima sa cerebralnom paralizom, i dr.). Prepoznajem borbu sličnu svojoj, trudim se da uče uz pomoć ograničenih ličnih susreta. Često postavljamo video snimke na znakovnom jeziku ili fotografije, da razmenimo iskustva, i nastojimo da budemo pozitivni i da se međusobno ohrabrujemo u teškim trenucima prilikom učenja ispravnog nošenja dece.

Priličan je problem pronaći prevodice znakovnog jezika koji bi besplatno posvetili svoje vreme našim susretima, a koji imaju znanja i veštine da prevode stručne izraze. Zbog toga se često oslanjamo jedni na druge i na svoje znanje – što je zajednica gluvih oduvek i radila, uostalom. Unapred se radujem rastu i razvoju zajednice gluvih koji nose svoju decu!

*Napomena: u prevodu sam koristila isključivo termine koje je koristila Elena; ona sebe označava kao gluvu, ne kao osobu oštećenog sluha – da ne brinu razna udruženja i društva za (jezičku) ravnopravnost.
** U originalu se koristi engleska reč “disabled” za koju u srpskom jeziku ne postoji odgovarajući prevod. U srpskom se koristi sintagma “osobe sa invaliditetom”, ili češće “osobe sa hendikepom”, što sam i ja odabrala da upotrebim ovde.